срдачна вегетеријанска кухиња
PORUČI ONLINE

СЕКТАШЕЊЕ У ИСХРАНИ

аутор: Борка Блечић, макробиотички консултант и хомеопата класичне хомеопатије

Данас, на почетку XXI века, човек не знам оно што „зна“ свакаb0a09ccb-1918-4d55-ad7c-9e7cdb360d2a врста на планети, од бактерије до примата – не зна одговор на најједноставије питање: која је храна најбоља за нас? Месо? Или само биљна храна? Хранити се пресном (сировом) храном? Или, ипак, кувати? Користити понекад млечне производе или их потпуно избегавати? Па, добро, где смо изгубили те наочаре које ће нам пружити јасан и поуздан, конкретан и истинит поглед на храну и одговор на питање – која је врста хране извор здравља и добробити а која је потенцијално узрок болести и патње?

Толико је теорија, приступа у исхрани и могућих избора да заиста није тешко изабрати погрешан! То нас је и довело на ове „ниске гране“ на којима се сврставамо у групе: једни не би да кувају јер је , тобож, кувана храна „мртва“, други тврде да није постојала ниједна цивилизација у историји (а било је изузетно напредних, зар не?) која се хранила искључиво пресном храном јер – човек није преживар; трећи сматрају да постојање очњака у нашем зубалу доказује неопходност коришћења меса у исхрани док четврти једу и пију све што им се спакује и наплати. Вегетаријанство се, као безмесна опција, расплињује у невероватно велики број опција; веганство има својих „7 пашалука“ тј. седам варијанти истога а ту су и они којима ни ово није довољно па у ово „замешатељство“ око хране додају још једну класификацију – ону по којој „што је биљка ближе сунцу – утолико је боља за човека“, опција по којој шаргарепа није баш најбоље поврће јер расте у земљи али је зато воће – које се извија високо ка сунцу – the best of all! Ако сте преживели досадашњу офанзиву пресне хране и још сте „у седлу“, не радујте се прерано јер – журка се тек захуктава: управо „јашемо“ новог коња, у новој одори, а име му је хроно и палео исхрана. То значи да су намирнице животињског порекла поново „у моди“ и да сада „јашемо“ оног „коња“ кога смо се пре само 10-так година толико стидели: маслац, јаја, свињска маст, изнутрице животиња као првокласне намирнице.

Куд сви Турци – ту и мали Мујо! Као и у свему осталом, и у исхрани данас постоји мода одн. „mainstream“ исхрана. На ветрометини сталних новости људи се окрећу час једном час другом начину исхране, зависно од тога за што је већина „здравохоличара“ заинтересована, шта је „in“, уверљивије.. Социологија то назива „социјалном референтношћу“ а наш народ то једноставно формулише кроз изреку „Куд сви Турци – ту и мали Мујо!“ и говори о томе да човек не живи аутентичан живот већ се опредељује према доминантном току: прекјуче месоједац, јуче макробиотичар, данас „преснаш“ или присталица хроно исхране а сутра? Већ ћемо да видимо, шта буде опет ново, „in“, прихваћено од већине оних које воде рачуна о томе шта једу.

„Што је за једнога отров, за другога је лек!“ Ове речи старог лекара Лукреција из I века пре н.е. сведоче о различитим ефектима које иста храна има на различите особе што значи да, у ствари, морамо поћи од себе и стања у коме је наш организам и пронаћи сопствени (оптимални) баланс, онај који искључује крајности – за свакога појединачно и дозвољава све – али не увек и обавезно.

Трагати за својом опцијом у исхрани је у реду али залетати се ка свакој „модној“ новотарији у исхрани (као да се ради о висини штикле или ширини ревера) показује да не живимо аутентичан, свој живот, већ само послушно следимо трендове. У појединим случајевима – као и увек када се ради о слепој послушности – верност неком тренду има разлиците реперкусије: од готово гротескног негирања потреба сопственог организма до истрајавања које је на рубу патње и самомучења. Чему то?

Храна, поред задовољавања елементарне нагонске потребе нашег организма, представља и врста хедонизма. Ако нисте болесни, храна треба да буде комплетан доживљај а не само убацивање хране у стовариште звано желудац. Међутим, када човек оболи његова оријентација у исхрани примарно мора да буде усмерена ка терапијској исхрани а не уживалачкој. Посматрати храну као врсту утовара (с једне стране) или искључиво као ужитак (с друге стране) две су крајности када се ради о начину исхране данашњег човека. И не зна се који је од ова два гори.

Клоните се сваке крајности и искључивости. Веома екстремни начини исхране који искључују разноврсност резервисани су, најчешће, за оне особе одн. оне ситуацијe у којима хитност или брзина напредовања болести налаже врло екстреман начин исхране (некада и без хране, као код гладовања). Најчешће се тада ради о малигним болестима. У свим осталим ситуацијама, овакве крајности имају своје ризике, нарочито ако се такав режим исхране спроводи дуже време. Да бисте нешто применили у пракси прво морате разумети (чути, прочитати, информисати се добро) а затим проверити и бити сигурни да тај, одређени начин исхане одговара вашем организму, предиспозицијама, генетским условљеностима..

Црно-бели свет. Како греше они који мисле да присталице пресне хране никада (али – никада!) не поједу ништа од куваног! Или, заблуда да у макробиотици нема свињетине, парадајза или поморанџи! Суштина је у стању одн. потребама сваког појединог организма а не у томе шта је рекао или написао овај или онај чика – ма коликих габарита да је његов ауторитет!

САВЕТ: Немојте одустајати од сирове хране. Не одустајте ни од куваних јела. И, немојте се зарицати. Јер, то може да шкоди: можда се једног дана – кроз тегобу коју стекнете заклињући се „на верност“ некој опцији – уверите да је оно на што сте се зарицали – било заблуда! Све што је потребно јесте пронаћи (свој), сопствени оптимум у исхрани.