srdačna vegeterijanska kuhinja
PORUČI ONLINE

SEKTAŠENJE U ISHRANI

autor: Borka Blečić, makrobiotički konsultant i homeopata klasične homeopatije

Danas, na početku XXI veka, čovek ne znam ono što „zna“ svakab0a09ccb-1918-4d55-ad7c-9e7cdb360d2a vrsta na planeti, od bakterije do primata – ne zna odgovor na najjednostavije pitanje: koja je hrana najbolja za nas? Meso? Ili samo biljna hrana? Hraniti se presnom (sirovom) hranom? Ili, ipak, kuvati? Koristiti ponekad mlečne proizvode ili ih potpuno izbegavati? Pa, dobro, gde smo izgubili te naočare koje će nam pružiti jasan i pouzdan, konkretan i istinit pogled na hranu i odgovor na pitanje – koja je vrsta hrane izvor zdravlja i dobrobiti a koja je potencijalno uzrok bolesti i patnje?

Toliko je teorija, pristupa u ishrani i mogućih izbora da zaista nije teško izabrati pogrešan! To nas je i dovelo na ove „niske grane“ na kojima se svrstavamo u grupe: jedni ne bi da kuvaju jer je , tobož, kuvana hrana „mrtva“, drugi tvrde da nije postojala nijedna civilizacija u istoriji (a bilo je izuzetno naprednih, zar ne?) koja se hranila isključivo presnom hranom jer – čovek nije preživar; treći smatraju da postojanje očnjaka u našem zubalu dokazuje neophodnost korišćenja mesa u ishrani dok četvrti jedu i piju sve što im se spakuje i naplati. Vegetarijanstvo se, kao bezmesna opcija, rasplinjuje u neverovatno veliki broj opcija; veganstvo ima svojih „7 pašaluka“ tj. sedam varijanti istoga a tu su i oni kojima ni ovo nije dovoljno pa u ovo „zamešateljstvo“ oko hrane dodaju još jednu klasifikaciju – onu po kojoj „što je biljka bliže suncu – utoliko je bolja za čoveka“, opcija po kojoj šargarepa nije baš najbolje povrće jer raste u zemlji ali je zato voće – koje se izvija visoko ka suncu – the best of all! Ako ste preživeli dosadašnju ofanzivu presne hrane i još ste „u sedlu“, ne radujte se prerano jer – žurka se tek zahuktava: upravo „jašemo“ novog konja, u novoj odori, a ime mu je hrono i paleo ishrana. To znači da su namirnice životinjskog porekla ponovo „u modi“ i da sada „jašemo“ onog „konja“ koga smo se pre samo 10-tak godina toliko stideli: maslac, jaja, svinjska mast, iznutrice životinja kao prvoklasne namirnice.

Kud svi Turci – tu i mali Mujo! Kao i u svemu ostalom, i u ishrani danas postoji moda odn. „mainstream“ ishrana. Na vetrometini stalnih novosti ljudi se okreću čas jednom čas drugom načinu ishrane, zavisno od toga za što je većina „zdravoholičara“ zainteresovana, šta je „in“, uverljivije.. Sociologija to naziva „socijalnom referentnošću“ a naš narod to jednostavno formuliše kroz izreku „Kud svi Turci – tu i mali Mujo!“ i govori o tome da čovek ne živi autentičan život već se opredeljuje prema dominantnom toku: prekjuče mesojedac, juče makrobiotičar, danas „presnaš“ ili pristalica hrono ishrane a sutra? Već ćemo da vidimo, šta bude opet novo, „in“, prihvaćeno od većine onih koje vode računa o tome šta jedu.

„Što je za jednoga otrov, za drugoga je lek!“ Ove reči starog lekara Lukrecija iz I veka pre n.e. svedoče o različitim efektima koje ista hrana ima na različite osobe što znači da, u stvari, moramo poći od sebe i stanja u kome je naš organizam i pronaći sopstveni (optimalni) balans, onaj koji isključuje krajnosti – za svakoga pojedinačno i dozvoljava sve – ali ne uvek i obavezno.

Tragati za svojom opcijom u ishrani je u redu ali zaletati se ka svakoj „modnoj“ novotariji u ishrani (kao da se radi o visini štikle ili širini revera) pokazuje da ne živimo autentičan, svoj život, već samo poslušno sledimo trendove. U pojedinim slučajevima – kao i uvek kada se radi o slepoj poslušnosti – vernost nekom trendu ima razlicite reperkusije: od gotovo grotesknog negiranja potreba sopstvenog organizma do istrajavanja koje je na rubu patnje i samomučenja. Čemu to?

Hrana, pored zadovoljavanja elementarne nagonske potrebe našeg organizma, predstavlja i vrsta hedonizma. Ako niste bolesni, hrana treba da bude kompletan doživljaj a ne samo ubacivanje hrane u stovarište zvano želudac. Međutim, kada čovek oboli njegova orijentacija u ishrani primarno mora da bude usmerena ka terapijskoj ishrani a ne uživalačkoj. Posmatrati hranu kao vrstu utovara (s jedne strane) ili isključivo kao užitak (s druge strane) dve su krajnosti kada se radi o načinu ishrane današnjeg čoveka. I ne zna se koji je od ova dva gori.

Klonite se svake krajnosti i isključivosti. Veoma ekstremni načini ishrane koji isključuju raznovrsnost rezervisani su, najčešće, za one osobe odn. one situacije u kojima hitnost ili brzina napredovanja bolesti nalaže vrlo ekstreman način ishrane (nekada i bez hrane, kao kod gladovanja). Najčešće se tada radi o malignim bolestima. U svim ostalim situacijama, ovakve krajnosti imaju svoje rizike, naročito ako se takav režim ishrane sprovodi duže vreme. Da biste nešto primenili u praksi prvo morate razumeti (čuti, pročitati, informisati se dobro) a zatim proveriti i biti sigurni da taj, određeni način ishane odgovara vašem organizmu, predispozicijama, genetskim uslovljenostima..

Crno-beli svet. Kako greše oni koji misle da pristalice presne hrane nikada (ali – nikada!) ne pojedu ništa od kuvanog! Ili, zabluda da u makrobiotici nema svinjetine, paradajza ili pomorandži! Suština je u stanju odn. potrebama svakog pojedinog organizma a ne u tome šta je rekao ili napisao ovaj ili onaj čika – ma kolikih gabarita da je njegov autoritet!

SAVET: Nemojte odustajati od sirove hrane. Ne odustajte ni od kuvanih jela. I, nemojte se zaricati. Jer, to može da škodi: možda se jednog dana – kroz tegobu koju steknete zaklinjući se „na vernost“ nekoj opciji – uverite da je ono na što ste se zaricali – bilo zabluda! Sve što je potrebno jeste pronaći (svoj), sopstveni optimum u ishrani.